U organskoj proizvodnji lekovitog bilja se prvo mora izvršiti izbor vrsta i sorti biljaka na osnovu njihove pogodnosti za gajenje u konkretnim agroekološkim uslovima. Lekovito bilje zbog brojnosti svojih vrsta i različitosti u njihovim ekološkim zahtevima, pruža mogućnost za organizovanjem proizvodnje u različitim regionima, pa tako:

1) Vrste pogodne za suva staništa su beli slez, morač, lavanda, korijander, majoran, timijan, pelin, bela slačica i dr.

2) Vrste pogodne za vlažna staništa –odoljen, selen, uskolisna bokvica, velebilje

3) Vrste podesne za staništa sa širim ekološkim određenjem su kamilica, kim, crni slez, mak, lan, hajdučka trava

4) Vrste pogodne za zemljišta bogata krečom- morač, lavanda, korijander, neven, žalfija, timijan...

5) Vrste koje podnose zemljišta siromašna krečom – različak, uskolisna bokvica, vrbovica...

6) Vrste osetljive na niske temperature su bosiljak, mirođija, majoran, matičnjak.

7) Na zemljištima bogatim humusom gaji se mirođija, beli slez, odoljen, lincura, kim, selen, majoran, matičnjak, nana.



Razlike u gajenju bilja u organskoj poljoprivredi u poređenju sa konvencionalnom, odnose se na oblast ishrane, odnosno nadoknađivanja hranljivih elemenata koje biljke iznesu prinosom iz zemljišta, nabavke kvalitetnog semena i sadnog materijala odgovarajućeg porekla, kao i na kontrolu štetnih bioagenasa – korova, gljivica, bakterija, virusa i štetočina.



Ljiljana Vuksanović